Kraj je prvog dana novog radnog tjedna. Dvanaest sati, u krevetu sam, imam laptop i kodiram Java ME aplikaciju.
Sav premoren nakon cjelodnevnog rada (i večernjeg nogometa) napokon zaspim.
Sljedeći dan kad sam se vratio doma s posla, supruga me upita sjećam li se o čemu sam joj pričao sinoć.
Ž: Kad sam ja došla u krevet ti si već spavao. Legla sam u krevet i samo što sam taknula pokrivač, ti si povikao:
“PAZI, PAZI!!”
Ž: Na što da pazim? Pa nema ničega na krevetu.
M: Ma neee, znaš, ona aplikacija koju radim.
Ž: Da, ali kakve sad ima veze aplikacija s pokrivačem?
M: Java mobile aplikacija, to ti je ono što radim za mobitele, nešto software, hardware itd. (trajalo je to objašnjavanje i nabrajanje dobrih 5 min)
Ž: Dragi, jel ti to u snu pričas?
M: Ništa ti nije jasno, zar ne?
Ž: Pa i nije…
M: Ma nema veze, idem ja spavati, laku noć!
Ž: Laku noć…
Na žalost, ničega se ne sjećam…
M: Jesam li barem imao neku dobru ideju vezanu uz aplikaciju?
Ž: E vidiš, dok sam ja pokušavala shvatiti zašto mi to usred noći pričaš, možda sam samo trebala uzeti olovku i to sve zapisati…
I programeri su l(j)udi.